e kako sam se iznasmejao sad kad sam citao pricu kolegi Alex-a axax to se isto dogodilo i ovde kod mene samo pred nekih 20 godina ja se nisam ni bio rodio tad pricao mi tata kaze idemo mi ulov i uskoci zec pred jednok kolege i on ga odstreli stavi ga u ranec i idemo dalje kaze idemo i skace zec pucamo nista oso idemo dalje skace drugi zec ode i taj ii kaze tata sednasmo da pojedemo to sto nosimo i kolega sa ''odstreljenom'' zecu hvali se kao on je najbolji danas kao samo on odstreljio zeca ii kaze tata odvezuje on ranac vadi kesu kad da otvori kesu zec iskocio od kesu i otiso kaze tata dok uzesmo puske zec se odnevidio i tako kaze moj tata zajebavali smo kolegu pa ponekad i dan danas ga zezaju to je imao zec srecu
kolega alex podsetio si me na dogadjaj koji se dogodio preproslu nedelju kad se lovi zec i fazan,taj dan je moja kuja imala prvi aport zeca...
ovako je to bilo:
lep dan za lov,moja beta od ranog jutra hiper aktivna.Krenuli smo 7 a oko 8 idemo oko jedne sume,tj 2 lovca i ja sa zapadne strane i 2 lovca sa istocne,ta suma ako je mozemo tako nazvati je siroka 15tak i moja beta ide kroz tu sumu i samo odjednom pocinje da laje i zec iskace na istocnu stranu,jedna od lovaca ga odstreljuje,a beta ha uhvati i pocne da vuce do mene...ja palo pridjem da ga ne vuce bas toliko daleko,uzimam zeca od nje i nosim ga lovcu koji ga je odstrelio.a beti nikako nije pravo sto je ona tog zecas i podigla i donela a drugi ga nosi u rancu(ustvari je to prsluk sa rancem pozadi koji ima dugmad sa s trane).i nastavljamo mi dalje,vidim ja nema moje bete,gledam da nije stala u marku...samo najednom cujem "Zovi kuju IZVADI MI ZECA IZ RANCA"beta je skocila na zadnje noge i posto se taj lovac malo hvalio i izturio celu glavu od zeca da se vidi,ona ga izvuce i pravac u trnje gde ne moze da joj pridje.i lagano ga ponovo dovuce do mene...ja opet uzmem zeca i krenem da ga vratim uz smeh naravno.na kraju sam ja tog zeca odneo kuci jer su tog lovaca zezali da je beta "robin hud" koja uzima ono sto je on ukrao od mene to je bio jedan dozivljaj koji ja necu zaboraviti zbof prvog aporta moje kuje i zbog tog casnog podviga
danas sam sam shvatio koliko fazan moze da bude brz jedan lovac i ja stojimo u sumi,polece fazan i on ga obara,ali fazan dobije samo u krilo,moja kuja trk za njim,ali vidim ja ode ona daleko,vracam je,trazimo tog fazana 15-ak minuta,nema ga nigde,odustajemo i krecemo ka reci koja je od nas daleko 2 km,moja Beta celo vreme vuce neki trag kroz trnje,i na jedno 1,5 km od mesta obaranja petla,ona markira,ovaj kaze to je onaj petao od gore,ja se smejem i naredjujem kuji da krene,ona skace i fazan pun trk i vraca se uzbrdo...beta ne moze da se iscupa iz trnja da ga juri,a dva druga kera ga jure,ja trcim za njim u cizmama na kojima je tona blata i sa prslukom u kome je vec jedan fazan,vidm ja ode nama fazan,bacam prsluk sa sebe i uspem da pretrcim kerove,koji su vec umorni,stizem fazana i samo gledam kako da uskocim u bagrenjak da ga uhvatim i taman da skocim,on upade u kanal i tu ga uhvatim posle su me zezali da mi ne treba ker,jer bolje aportiram od njih
Nije bas lovacki, ali je odlika ljudskosti za -praznik ..
Stigla vam je jedna 99 godina stara poruka sa fronta
Praznici nam stižu. A za jedan takav, najradosniji među Hrišćanima, desio se najneverovatniji prekid jednog rata. I to svetskog. Ovo je priča o tome šta jedna fudbalska lopta može. Ili, zapravo... šta može ljudska sloboda, kada reši da je ne sputava tuđa glupost.
Kiša je bila baš jaka tih decembarskih dana 1914. u okolini Ipra, gradića na zapadu Belgije. Hladnoća - poprilična. I ne čudi, severno more je na manje od 40 kilometara udaljenosti. U rovovima, jedni naspram drugih, Nemci iz okoline Lajpciga i Englezi iz okruga Varikšir. Istog onog u kome je Stratford na Ejvonu, mesto u kome je rođen i odrastao slavni Viljem Šekspir. Samo, malo je šta tih decembarskih dana bilo slavno. Ginulo se u stotinama, a da ni jednima ni drugima nije bilo do toga. Ne u rovovima u kojima je voda bila do iznad kolena. Ne po onoj hladnoći. Ne od snajpera i bojnih otrova. Pa opet, nešto čudno se desilo tog 24. decembra 1914. Bio je to dan pred Božić po gregorijanskom kalendaru, praznik koji su čekali i jedni i drugi, sećajući se kako izgleda kada se on proslavlja sa svojim najmilijima.
Iz jednog rova, od jednog momka iz Lajpciga, začulo se na engleskom "Ej, jeste li vi iz Varikšira?".
Pomalo zbunjeni Englezi, kojima u tih 18:30 Badnje veče baš i nije bilo kao što su planirali, ćutanjem su čekali šta će se dogoditi sledeće. Niko nije virio, snajperi su bili vredni i u sumrak. "Jeste li vi iz Varikšira?", oglasi se opet pitanjem Nemac.
"Dođi pa vidi", odgovori mu jedan Englez.
Svi su se nasmejali u rovovima. Prvi put posle višemesečnih borbi od kada je počeo Veliki rat.
"Praznik je. Dođi pola puta, mi dođemo pola puta. Bez oružja. Ponesi cigare", viknu Nemac.
Nikome nije padalo na pamet da tek tako izađe iz rova, ali je redov Gregori upitao svog kapetana Hamiltona sme li da uradi to.
"Idi, ali na sopstveni rizik", pustio ga je.
Kada se kapetan Robert Hamilton kasnije prisećao tih prvih koraka, u svom pismu ih je opisao ovako.
"Gregori je zakoračio preko rova, došao na pola puta od nas do njih i viknuo 'Pa, evo me, gde ste'?". Viknuli su mu da još malo priđe, a on je to učinio. Pred sobom je, odjednom, video dvojicu Nemaca. Bili su nenaoružani. Ali, iza njih je puzao treći, sa uperenom puškom u Gregorija. Tino nemački. A Gregori je bio bez oružja i sam. Tino britanski. Pa opet, razmenili su cigare, a kada se vratio, rekao mi je da im je svašta napričao o našoj snazi. Smejali smo se. Prestali smo kada je rekao da njihov oficir želi da me vidi. Dovikivali smo se tako neko vreme, saglasili se da susret bude u zoru, na ničijoj zemlji", pisao je Hamilton.
Poručnik Kurt Zemič je sa druge strane bojišta naredio Nemcima da niko ne opali ni metak na Božić, osim u nužnoj samoodbrani. Učitelj je bio pre nego što je rat počeo, a oko njega mladići, kao deca. A deca vole Božić.
Na drugoj strani fronta, tajac. Dok su čekali to jutro, ni sami ne znajući šta će tačno biti na dan koji su oduvek voleli, momci iz Varikšira polako su počeli da promaljaju glave iznad džakova sa peskom. Jedan po jedan, virili su i osmatrali kako rovovi prekoputa počinju da bivaju kićeni. Svećica ovde, savijeni papirić tamo, jelka na sredini, pa svećice i na njoj i oko džakova. Praznik je bio, i jednima i drugima. Nemci su čak i zapevali i zasvirali "Tiha noć, sveta noć". Britanci su odgovorili sa "Bože, čuvaj kralja". "Tino britanski", neko će reći. Ali, ubrzo su se sa obe strane fronta čule samo Božićne pesme.
U zoru, na sam praznik, nisu se susreli samo kapetan Hamilton i njegov kolega iz nemačkog rova. Izašli su i vojnici. Prvi dogovor je bio da se u miru prazničnog dana pokupe leševi. Neki od njih su tu bili skoro šest nedelja. Počela je i razmena duvana. Jedan bucko iz Lajpciga dao je čitavu kesu duvana za engleski biftek. A onda je neko od Britanaca, iz svog rova - izbacio loptu. Pravo u gomilu.
Nije trebalo mnogo jednima i drugima da zaigraju fudbal. Englezi su svoj gol napravili od ruksaka i kapa. Nemci su za stative iskoristili čuvene "pikelhaube", svoje šlemove sa "bodljom".
Naravno, nije važno ko je pobedio. Za ljubitelje statistike, momci iz Varikšira su primili tri gola, a dva su dali. Božić je prošao bez rata na tom delu fronta, uz fudbal na "ničijoj zemlji", uz jedno šišanje zakletih neprijatelja (za paklicu cigareta), uz razmenu razglednica, hrane, suvernira... Nečje tuđe ludilo je ustuknulo pred dobrom voljom. Na jedan dan.
Ali, kilometar levo i kilometar desno odatle, ginulo se i dalje. I tog dana. A starešine su prilično besnele kada su čule za ovaj "prekid rata". Zabranile su da se neko tako ikada i igde ponovi.
I nije se ponovilo. Nikada i nigde. Ipr je čak zasut bojnim otrovom, koji je po njemu i nazvan iperit. Stotine su pomrle u mukama, sa plikovima na koži i plućima, baš tamo gde su vojnici tog 25. decembra 1914. pevali zajedno. I igrali fudbal zajedno.
Što bi Šekspir, onaj slavni, iz Varikšira napisao u "Kralju Liru": "Kada se rodimo, mi plačemo jer smo stigli na scenu velikih luda".
Pa opet, Kapetan Hamilton je preživeo taj pokolj. Sklonjen je sa linije fronta kada mu je sluh bio oštećen. I učitelj Kurt Zemič nije bio tu. Nekim čudom, ne mali broj učesnika najneobičnijeg fudbalskog meča na svetu, nisu se zadesili na tom strašnom mestu kada je iperit bačen. Bežeći od ludila u svoj vedri svet, makar na jedan dan, pobegli su u istoriju.
Praznici nam stižu. Nekima za dan, dva, nekima od nas za nedelju, dve. Ne zaboravite da zakopate svoje ratne sekire. Zauvek, ne samo na dan. Kad je mogao da stane jedan Svetski rat zbog dobre volje, mogu i sve naše male bitke.
komentarisao sam ovo na fejsu pa ću i ovde. NIJE ISTINA da se nikada nešto slično nije ponovilo. jeste, i to na solunskom frontu. na Vaskrs 1918. srpski i bugarski vojnici izašli su iz rovova, podelili medjusobno hleb i cigarete, posedeli, popričali, pa i kolce zaigrali. onda je stiglo hitno naredjenje artiljeriji da puca, pa su i naši i njihovi tobdžije raspalili, ali visoko kako nikog ne bi povredili već samo razjurili masu. to se i desilo, ali celog dana niko od pešadinaca nije hteo metak da opali.
ловци су организована наоружана група људи која преко поља, шума и ливада иде у кафану
калибар је "производ" два броја означених милиметрима
ssekir75 kaže:
komentarisao sam ovo na fejsu pa ću i ovde. NIJE ISTINA da se nikada nešto slično nije ponovilo. jeste, i to na solunskom frontu. na Vaskrs 1918. srpski i bugarski vojnici izašli su iz rovova, podelili medjusobno hleb i cigarete, posedeli, popričali, pa i kolce zaigrali. onda je stiglo hitno naredjenje artiljeriji da puca, pa su i naši i njihovi tobdžije raspalili, ali visoko kako nikog ne bi povredili već samo razjurili masu. to se i desilo, ali celog dana niko od pešadinaca nije hteo metak da opali.
Tako je Ssekir75, malo je poznato . Ja sam zapazio detalj tokom izucavanja istorije Srpske fotografije , gde su da pomenemo snimljene i zivotinje , bar malo vezano za lov i prirodu u tom dalekom vremenu (da nas Lala ne banuje
Da nisam video svojim ocima ne bih verovao. Za ovih par godina lova od jazavca ni J nisam video a sad mi prodje pored kuce, na 2 m od mene, laganim hodom. Inace u centru varosice, najbliza suma nekih 5, 6 km odatle :S
Kolega ma to je neka macka.
Meni je se dogodilo pre par meseci kada sam se vracao iz grada u 4h beli zec na sred ulice mi stoji kakvo olaksanje sam imao kada sam cuo sutra dan da je komsi pobegao zec
Vidim niko ne pise nove price .. Ova zgoda Alexa me podsetila na jedan dogadjaj iz 1988 godine... Nije bas lovacka.
Te 88 godine sam stalno navaljivao kod brata od tetke da odem s njim u Austriji (Bec) makar na par dana.Jedva sam docekao da pocne letnji raspust , te brzo sredio pasos i za nekoliko dana se nadjem u metropoli,sa ogromnim zabavnim parkom-Praterom....Prvo sto mi je zapalo za oko je jedna antikvarnica .Bilo je svega i svacega,starinske puske ``preduse``tropski kalibri, sacmare sa pozlatom ,nekoliko modela vincesterki,trofeji divljaci.... Ali paznju mi privuku lepi rogovi srndaca .Ni danas ne znam zasto bas njih, onako nesto iznad proseka,sa kako tako - dostupnom cenom za skolarca..Valjda zbog utisaka posle poseta starijih lovaca koji su imali svakojake trofeje-i zelje da se pocnem baviti lovom ...I tako danima prolazim kraj te radnje,pogledam i nastavim dalje... na koncu jednog popodneva sa tetkom odem i kupim ih , kakvo odusevljenje, lovacka strast...Iako tada nisam bio lovac,vec od sledece godine..Onako odusevljen odemo u kineski restoran pazljivo drzeci rogove u ambalazi .Lepe mlade kineskinje su samo zujale oko nas.Ugledam jedan samurajski mac koji visio na zidu, te pitam da mi pokazu kako izgleda kada se izvadi iz korica, najpre su cutali, potom po drugi put prisle i kazale da ako se izvadi , menja boju, te se mora premazati nekim sredstvom ..Ipak su mi pokazale.. Nakon svih onih cudnih jela (salata od soje i svega ostalog ..) Dobijemo neko pice sa naglaskom da kuca casti u dve razlicite keramicke soljice.. Probam jednom , i ugledam -akt- iste one devojke koja posluzuje u -dnu soljice .. Osvrnem se, nema nikog osim tetke..Opet probam , lik prelepe devojke opet je u soljici ... I kao carolijom , kada je pica nestalo zajedno s njim i figura nage devojke.. Opet dolazi i dosipa ... Carobna soljica je opet ozivela.Ali sam brzo skontao da se radi o fotografiji na dnu soljice, sa oblim staklom ... Stvarno zanimljivo ..Nisam smeo nista pomenuti tetki, ali sam se zato odmah pohvalio starijem bratu koji ustao i skoro poceo da vice..``Samo ti idi tamo...pa ces poceti da ih vidjas i- na ulici kao ``akt`` Stvarno sam se postideo onako povucen tada stidljiv , miran... Nekoliko dana sam izbegavao susret sa bratom.. Onda to primeti tetka te mi kaze, ``to se ne daje svakome,ta devojka Ti je ukazala paznju .. Na koncu sam dobio tu soljicu zbog koje sam umalo pomislio da sam poceo da haluciniram Te rogove srndaca i danas cuvam ,kao jedini ``trofej``te divljaci .
Колега Dikavac, овај твој доживљај ме подсети на ону песми "Циркус Колорадо" само што је овде са тобом била тетка па ниси смео много да загледаш ту заносну кинескињу....
Stojimo ti mi posle lova za sankom u lovackom domu i pijemo neku rakijicu... Odjednom krajickom oka kao da sam video misa. Gucnem jos malo kad ono opet mis. Gledam u moju casicu, gledam u flasu, razmisljam da li je od rakije ili haluciniram, glupo mi da pitam drugove da li vide misa posto nisam ni ja siguran da li sam ga video, ako ih pitam zavace me ceo dan... Odjednom BAM, razvali drug rukom od viseci deo kad ono pade mis! Laknulo mi je odmah, onda sam im rekao... I drug ga je jedan video pa je i on mislio da je od rakije!
Bila su to vrlo lepa vremena, kod nas dosta toga nije bilo.Danas tih soljica ima na pretek, ali nekako uopste nisu iste kao ta Po meni iako se nisam usudio da pitam , je verovatno tu i tetka imala udela(Odlicno je poznavala Nemacki jezik kao sluzbenica na Institutu Julius tendel Heim tako nesto ..) Upoznala me sa nekoliko prijatelja lovaca (Austrijanci sasvim drugacije gledaju na lov u odnosu na nas, cak i danas... Nisam sve razumeo sto kazu, ali bilo je dovoljno da pogledam fotografije, zatim pse u boksevima.. Tada nisam uspeo da nabavim LT jer su cene bile ``bagatela`desetak hiljada silinga... Ne verujem da bi se supruga slozila da opet odem i pogledam ..
Jedna malo ozbiljnija priča sa neta.
U jesen 1893. godine lovac se obreo u Novom
Meksiku u lov na poslednjeg velikog odmetnika
Divljeg zapada. Ali, ono što je počelo kao
usputna pustolovina pretvorilo se u
višemesečnu borbu koja ne samo da je dotakla
srce jednog ubice-najamnika, već i zauvek
promenila naš odnos prema prirodi.
egovo ime izazivalo je strah i trepet u
praskozorje 20. veka! Zloslutno odjekivalo
dolinom Kurampo i u mislima preplašenih
stanovnika Novog Meksika, zemlje prerija,
Apača i čuvenih Stenovitih planina koja se,
doduše, menjala svakim hukom lokomotive, ali
su i dalje postojali udaljeni delovi divljine
koje čovek nije okrnjio niti pripitomio.
Jedan od junaka naše priče, Ernst Seton, bio je
istinski zaljubljenik u prirodu i odličan
slikar školovan u Londonu. Međutim, poput
većine savremenika, prirodnjaka, običavao je
da ih, s vremena na vreme, ubija i njihove
reprezentativne ostatke kači na zid.
A Lobo, kralj doline Kurampo, nije bio samo
ogroman i neustrašiv vuk, za koga su šaputali
da ima gotovo natprirodne moći. Bio je,
nadasve, nezasit. Za samo nekoliko godina
preko dve hiljade domaćih životinja našlo se
u čeljustima kralja i njegovih pet podanika.
Brojka je mogla da bude i znatno veća da
pastiri, koji su ga mrzeli iz dna duše, nisu
sve činili da mu dođu glave. Prvo su ga jurili
lovačkim hajkama, potom su mu postavljali
stotine zamki, trujući goveda i razbacujući
njihove ostatke po dolini. Uzalud. Legenda o
strašnom i neuhvatljivom vuku počela je da
uzima daha i da kruži po kućama, ambarima,
kafanama i crkvama. Na tankoj liniji
(crvenoj) između straha i poštovanja.
I onda je u celu priču utrčao Ernst Seton, kao
poslednja nada meštana. Čuven kao prekaljeni
lovac i pisac nekoliko priručnika za lov na
vukove, često se otvoreno hvalisao da je jedan
od njegovih predaka ubio poslednjeg britanskog
vuka. Meštani su mu ponudili hiljadu dolara
za Lobovu glavu, ali on im je uzvratio da će
doći iz Kanade i za džabe.
Fil na gomili zamki
Te jeseni 1893. godine na maloj železničkoj
stanici u dolini Kurampo bila je neviđena
gužva. Glasovitog lovca na vukove stanovnici
su dočekali bakljama i uzvicima „Ura! Ura!”
Bio je to početak priče o jednom od
najneverovatnijih lovova u istoriji.
Prvi dan lova Ernst Seton proveo je obilazeći
Lobovu kraljevinu i tražeći najpogodnije mesto
za konačan obračun. Kad je noć počela da se
spušta, rasedlao je konja i podigao šator na
pogodnom uzvišenju opasanom vetrovima i
zvucima doline. Potom je seo pokraj logorske
vatre pokušavajući da se usredsredi na ono
što je bilo pred njim, da pronikne način kako
da savlada zver kojoj dotad niko ništa nije
mogao. Setio se, podstaknut pričama meštana,
kako je jedan čuveni teksaski lovočuvar –
opremljen puškom za slonove, najboljim konjem
i čoporom velikih i opasnih pasa – dojahao u
Kurampo i brzo se, pešice, samo s nožem u
ruci i jednim iskasapljenim psom, vratio
otkud je i došao. Sećao se i dva lovca koji su
okušali svoje umeće pre samo nekoliko meseci.
Prvi je verovao da će ga dokrajčiti jednim
sasvim novim bezmirisnim otrovom iz
Francuske, dok je drugi lovac, Kanađanin, bio
rešen da upotrebi otrov iz Italije,
blagosiljan od strane indijanskog vrača.
Seton je s prvim zracima jutra bio uveren da
zna kako će da savlada Loboa. I on će da
iskoristi otrov, ali drugačiji od svojih
prethodnika. Verovao je da je tu pravi umetnik.
Da bi vukovima umanjio priliku da osete
ljudski miris, meso će prvo da iseče na tanke
režnjeve koristeći rukavice, a zatim će
špricem da ubrizga najmanju moguću dozu
otrova. Tako zatrovano meso će da razbaca po
dolini u koncentričnim krugovima, ne
silazeći s konja kako ne bi ostavio tragove
čoveka i predupredio vukove da ga primete.
I kad je sledećeg jutra pošao u obilazak,
siguran da će naći bar nekoliko leševa, imao
je šta da vidi. Lobo je uzeo mamac, sve četiri
zatrovane šnicle. Ali umesto da ih pojede,
jednostavno ih je sakupio na gomilu, naslagao
jednu na drugu, a potom na vrh ostavio svoj
izmet.
„Kao da je želeo da ponizi moj naum”, zapisao
je kasnije Seton u svom dnevniku.
Podsmeh nevidljivog
Prvi neuspeh ga nije pokolebao. Žustro je
nastavio lov, ovoga puta postavljajući na
desetine paklenih metalnih zamki širom
doline. Zakopavao ih je duboko u zemlju,
koristeći rukavice, dok je svoje tragove na
površini brisao jelenskim krznom. Ali vuk kao
da je nastavio da mu se podsmeva. Na volšeban
način otkrivao je zamke. Nikako nije uspevao
da razume kako mu je to uspevalo, ali je
uspevalo. Svaki put je video pažljivo otkopane
zamke koje su se potom sklapale bez plena. Kao
da se odnekud, nevidljiv, podsmevao svom
lovcu.
I tako su se dani pretvorili u nedelje, a ove u
mesece. Seton je često provodio sate šćućuren
u nekom žbunu ili na vrhu kakve uvale,
posmatrajući ptice, krtice i bizone koju su
neometano krstarili ravnicama. Slikao ih je,
beležio njihove navike, njihovu brojnost,
njihovo mesto i značaj za prirodnu ravnotežu.
Kao da mu lov na strašnog vuka ponekad uopšte
više nije bio važan. Zašto u njegovim
tadašnjim beleškama nije postojalo mesto i za
Loboa? Posebno što je njegov priručnik za lov
na vukove u to vreme bio obavezno štivo.
Shvatio je da je Lobo, strašni vuk, protivnik
dostojan poštovanja, polako počeo da poprima
ljudske osobine. Više nije bio samo grozna
štetočina koja kolje bez povoda, već životinja
vredna divljenja – pametna, uporna i, pre svega,
odana svojoj porodici. I Seton je najednom
počeo da razmišlja da više nije u stanju da
ubije tog starog vuka. Ipak, koliko god ga
poštovao, znao je da ima obavezu da završi
započeti posao, za koji je već i uzeo pozamašnu
kaparu. A ako on to ne uspe, za njim će, sasvim
sigurno, krenuti mnoštvo drugih lovaca
željnih znamenitog skalpa ali i pozamašnih
para, koje su ih čekale kao nagrada.
A onda je jednog jutra, dva meseca od kad se
upustio u lov, s konja ugledao čudne otiske
šapa na obodu obližnje bare. Pažljivo je
sišao s konja i, nervozno prelazeći prstima
preko čela, počeo da doziva maštu u pomoć.
Ovde mu ništa nije bilo jasno. Prvi put je
ugledao tako ispremeštane Loboove tragove.
Čas su bili tamo, čas ovamo, čas na jednoj
strani bare, čas na drugoj. Svuda! Šta se
desilo?
„Čudno. Da nije kojim slučajem pojeo otrovan
mamac?”, pomislio je Seton. „Onda je mrtav, tu
negde u žbunju.
Tada je spazio nov niz tragova, koji su takođe
bili rasuti svuda naokolo, a koji su nekim
čudom pratili Loboove, kao u stopu. Činilo se
kao da se ta dva različita niza tragova
prepliću i spajaju, odbijaju i privlače, i
ponegde sjedinjuju u jedinstveni.
„Da li je moguće?”, povikao je Seton i lupio se
u čelo. „Imam te! Sad si moj! Imam te, ti
zaljubljeni vuče!.”
Seljani su je zvali Blanka jer su od njenog belog
krzna (po kojem je dobila ime) svetliji bili
jedino vrhovi Stenovitih planina.
Kobna ljubav
Nije se bilo teško dokopati Blanke: nekoliko
mamaca, zaseda i jedan metak bili su dovoljni.
Vukovi su i inače manje oprezni tokom sezone
parenja.
Usledila je druga etapa novog Setonovog plana
koja je zahtevala samo malo konopca i malo
više strpljenja. Jedan kraj tog konopca zavezao
je za Blanku a drugi za sedlo. Tako je jašući,
polako sve do svoje kolibe, Seton je iza sebe
ostavljao prepoznatljiv mirisni trag, trag
ubijene vučice. Nije ni slutio da je zaljubljeni
vuk bio tu odmah iza njih i da je stigao do
njegove kolibe još prve večeri.
Prvo ga je, umornog, probudio udarac koji je
stigao iz pravca ambara, tamo gde je položio
Blankino beživotno telo. Munjevito je zgrabio
pušku i izleteo napolje, ali je Lobo bio
daleko od domašaja metaka.
„Nijednom se nije prikazao za ova dva meseca,
a sada se igra sopstvenim životom ne bili
pronašao svoju voljenu”, zapisao je Seton
potom u svom dnevniku.
Bilo je vreme da se višemesečna potera
okonča. Lovac je odmah sakupio sve zamke koje
je imao, ukupno sto trideset, i ukopao ih oko
kolibe.
Tog 31. januara 1984, izjutra, sve je bilo
završeno. Loba je našao uhvaćenog u čak četiri
zamke. Setonu je valjalo samo da ga, tako
bespomoćnog, dokrajči hicem iz puške. Dugo je,
gotovo nepomičan, zurio nad njim i nije
uspevao da povuče oroz. Nije mogao da izdrži
pogled ovog surovog četvoronožnog odmetnika,
pa je pušku vratio u futrolu, iz džepa izvadio
foto-aparat i načinio jedinu Lobovu
fotografiju koja je opstala do današnjih dana.
Onda ga je zgrabio za krzno iznad vrata i
pažljivo odvukao do kolibe, uveren da će se do
sledećeg jutra oporaviti. Vuk je ostao ćutljiv i
sklupčan, a kad se uveče pojavio Mesec
načuljenih ušiju slušao je dozivanje svoje
družine. I nijednom im nije odgovorio.
Posmatrajući gotovo nestvaran prizor s
prozora sve kolibe, Seton je u dnevnik ostavio
pisani trag:
„Kao orao kome je ukradena sloboda, kao lav
kome je oduzeta snaga, kao golub kome je ubijena
izabranica – sve umire od slomljenog srca.”
Rano ujutru našao je njegovo nepomično zgrčeno
telo. Jedino što je mogao da učini za njega
bilo je da ga položi u štalu pored njegove
Blanke.
****************************
I tako je okončao stari Lobo, poslednji veliki
odmetnik Divljeg zapada. Ali da li je okončana
i njegova vladavina? Ne, to nikako. Ona je tek
počinjala.
Jer, progonjen krivicom i kajanjem, Seton je
pobacao sve svoje puške i osmelio se, što će
se kasnije ispostaviti, na najteži pohod svog
života – da iz korena promeni ustaljena
mišljenja o vukovima i prirodi uopšte.
Za nepune dve nedelje završio je prvu knjigu.
„Divlje životinje koje sam poznavao”, bila je
njegov prvi pokušaj da stvari vrati na svoje
pravo mesto, da sebe prikaže kao zločinca a
Loba kao heroja.
Niko ranije nije tako pisao o jednoj zveri,
predatoru. Nikad pre jedna knjiga o
životinjama nije izazvala toliku pometnju u
knjižarama da su izdavači bili primorani da
doštampavaju serije novih izdanja a novine da
kupuju izdavačka prava i prenose delove u
nastavcima. Ta knjiga je, istina, previše
romantizovana, ulepšana, ali je to na neki
način i razumljivo uzimajući u obzir kroz
kakva gvozdena srca je pisac želeo da progura
svoje nove smele priče o vukovima. U njoj je
Lobo nastavio da tumara pašnjacima i nekim
novim kraljevstvima kao nezaustavljiva
stihija, prkoseći neprijateljima. Mit je dirnuo
srce mnogih.
Bivši lovac nije se zaustavio samo na tim
pričama. Naoružan dirljivom knjigom i
iznenadnom svetskom omiljenošću, ali
neizmernom tvrdoglavošću, osnovao je
nekoliko udruženja koja su ohrabrivala ljude
da češće borave u prirodi, i bio jedan od
osnivača Mladih izviđača Amerike. Koristeći
svoje nove veze, uključujući i američkog
predsednika, izborio se za osnivanje prvih
nacionalnih parkova...
''Kao ptica koja jebez krila, Srbija bibez goniča bila''
Ako želiš da izbegneš budale, ne radi ništa, ne pričaj ništa i budi ništa.
Ovih dana dnevna temperatura 39 stepeni. Uveče dugo se ne može zaspati zbog vrućine. Preko dana kerovi i mačke zavuku se u najveću hladovinu i ceo dan prespavaju. Ni nama nije lako i pored klima i tuširanja vrućina iscrpljuje. Konačno sam posle silnog okretanja i prevrtanja negde posle 2 ujutro zaspao. Odjednom u dvorištu a i komšiluku nastade haos.Pogledam na sat tek prošlo 5. Kerovi iz celog komšiluka laju , razbudiše ono troje sitne dečice u komšiluku, plaču bebani , i oni neispavani , izmučeni vrućinom. Sa njive iza naših kuća dopire galama zviždanje , lavež. Naši kerovi se priključili horu , opšta galama koja bi i mrtvog probudila. Trljam krmeljive oči ne verujući šta vidim . Komšije isto izašle , besni , jedan poneo neku držalju od lopate. Treba krenuti na more sa dvoje dece od jedne i tri godine, planirao da se naspava da i on i deca odmorni lakše prebrode putovanje. Izađem u dvoriše gledam na strnjaku , iza kuće dva lika izveli pet -šest setera da ih obučavaju. Psi verovatno od prošle sezone , se nisu pošteno istrčali , pa su ih izveli da malo utvrde gradivo. Seteri trkači neiživljeni , željni da protegnu noge, divljaju po strnjiki. Vlasnici nabreklih vratnih žila , crveni u licu zvižde , dernjaju se da ih obuzdaju . Tu mi pade mrak na oči, onako neispavan , gledam bezobzirne kolege lovce kako nas maltretiraju . Komšija sa onom drškom od lopate krenuo da se razračuna , jedva sam ga umirio . Vičem likovima da odu na neki drugi stranjak , ceo atar im je na raspolaganju, ali verovatno im žao goriva za auto da potroše jedan od njih mi dobaci da ga baš zabole za nas i da im ne možemo ništa. Tu mi je već temperatura stigla blizu tačke usijanja. Ljutito im vičem da idu pre nego što komšije do kraja pobesne a onda neka im je bog u pomoći i njima i psima. Bezobrazno nastavljaju sa vikom i zviždanjem , komšije besne iskališe se na svojim psima jer ne prestaju lajati. Priđem bliže ogradi da ne moram vikati i pitam što ne odu na bilo koji drugi strnjak, što nas maltretiraju od rane zore. Kaže mi lik da na to ima pravo. Jedva uspevam da se kontrolišem. Rekoh idite jer to nije poligon za obuku , razumem ih što žele malo da sa psima obnove gradivo i sam sam lovac. I da ovo nije poligon , kad lik reče imamo pravo jer je poligon na pašnjaku kod Veternika. A pašnjak jen kilometar odavde i da idu tamo da obučavaju. Bolje da idu nego da ispadne problem . Kad drugi tip dovikuje: Šta se pretim kad ionako ne smem iz dvorišta da izađem. Tu je već prelio čašu. Krenem prema kapiji , kad ispred komšije naoružane priručnim alatkama već krenule . Prikočim jer ćemo samo sebi napraviti problem . Da li su ti nazovi lovci to primetili ili shvatili da je kraj , tek potrpaše pse u gepek i odoše. Ne dao im bog da to ponove , niti ću ja čekati niti komšije smirivati pa kako ispadne. Zato kolege imajte u svakoj situaciji obzira prema okolini , glupo je da još više navlačimo bes građana na svoja leđa , malo li nam je problema što ih već imamo.
KADA BUDEM LOVIO U VEČNIM LOVIŠTIMA LOVIĆU SA BRETONOM
dokolici predblagdanskog ozračja sjetih se jedne priče iz vremena kad su akteri bili malo mlađi, a srnjaci malo stariji. Nije bilo ni fejsa ni kompjutora, družili smo se intenzivno vikendima u lovu, lovili, pili, zavali, živjeli zdravije nego danas.
RAZMIŠLJANJA UZ HITAC
Između ljudi što pjevaju život
I grabe užitke iz noći i vina,
Ima ih koji padajuć rastu,
Padajuć rastu ko lavina.
I grabe užitke iz noći i vina. A ima li večih užitaka od lova, žena i vina? Iz čega ja grabim užitke?
Sviće. Sjedim na visokom zasjedu. Iza mene prostire se desetogodišnja branjevina, ispred mene kompleks mlade pšenice, dokle oko seže. Odnekud iz udaljenog sela lahor donese zvuke limene glazbe. Budnica. Prvi je svibanj, praznik rada i praznik za svakog lovca, otvorenje lova na srnjaka. Iza leđa iz branjevine sva sila ptica pjevica raduje se žuivotu, pozdravlja novi dan. Šuma se budi. Iz dubine branjevine, ondje gdje se spaja sa debelom šumom dopire baukanje srneće divljači. Ili su ih uznemirile divlje svinje na povratku iz svojeg nočnog harača ili kakav stari teritorijalni srnjak tjera uljeza. Šuma je gotovo sasvim prolistala. Nosnice mi draži miris rascvjetalog bagrema, miris proljeća. Cijelu godinu sanjam proljeće, željno iščekujem svog crvenog princa u jednom od prvih izlazaka. Noć prije lova provodim u groznici, spavanja nema. Sad sjedim na visokom zasjedu, žudno iščekujući što će mi donijeti jutro. Od jutarnje rose hlače su mi mokre do iznad koljena, propisno sam pun reume. Plod dugogodišnjeg bavljenja lovom. Da, jutarnja je rosa kriva za moju reumu. Dolazeći na jutarnji doček moram prijeći do zasjeda ili nisku branjevinu ili visoku travu. Visoke ribarske čizme daju šum, nepromočive nogavice također, pravog rješenja nema, osim bešumnih pamučnih hlača, a one upijaju vodu. I tako možda tisuće puta prilikom dolaska i odlaska sa zasjeda. Razmišljam je li promašaj forsirati jutarnji doček srnjaka kad u mokrim hlačama satima uredno sjedim na zasjedu ne misleći na zdravlje. Srnjaci redovno izlaze na pašu i poslije podne, i poslijepodnevni lov može biti uspješan. Da može biti uspješan, ali nema draži jutra, nema jutarnje svježine, nema biserne rose i buđenja šume. Draže mi je praskozorje od sumraka. Možda sam kroz sve ove godine pogriješio. Možda sam trebao forsirati poslijepodnevni lov, a ujutro kao sav normalan svijet biti u krevetu. Samo svevišnji zna odgovor. Jedno je sigurno: da sam više lovio poslijepodne, a manje ujutro, manje bi me boljela koljena, manje razdirala reuma. Gdje je tu promašaj, još uvijek nisam siguran. Promašaj, što je to? Dogodi se da pucaš u divljač i siguran si u pogodak, a divljači nema. Nema krvi, nema dlake-promašaj. Poznajem ljude koji su u životu upoznali jednu ženu i s njom ostali cijeli život. Kroz život drugih nekih prošlo je mnogo žena, a ostali neoženjeni. Koji su promašili nisam siguran. Sviđaju ti se plavuše, a oženiš se crnkom. Je li to promašeni život? Svakako nije, ali kad čovijek preko noći postane ohol, kad izgubi prijatelje, kad nema s kime iskreno popiti čašu vina, e to je promašen život. S lijeve strane zasjeda izlazi srnjak. Posve je blizu zasjeda. Već na prvi pogled vidi se da je mlad. Rogovi još djelimično u bastu, iznad njuške prepoznatljiva bijela mrlja, gabler druga godina. Pola je siv, pola crven, tanak vratić, nježna građa. Zastao je u hodu, visoko podiže glavu njuši zrak, prednju nogu još nije spustio. To je trenutak kad blista u punom sjaju. Sjetim se velikog Jože Horvata. Svaka životinja ima čas kad blista u punoj ljepoti. Vuk kad po tragu goni žrtvu, to je vuk. Tetri kad u osvit zore spuštenih krila pjeva ljubavnu pjesmu. Vidra u igri. Vjeverica kad capicama pridržava i gricka lješnjak. Lisica u času vrebanja. Divlja mačka neposredno prije skoka. Vepar osamljen. Srna u času nemira, kad zastane u hodu, kad okrene onu svoju ljupku glavicu, a prednju nogu još nije spustila. Jelen kad svoje močno rogovlje spusti na leđa i riče.
Istok se crveni, sunce će izaći svakog trena. Daleko iza mojih leđa zagrmi karabin. To je prijatelj Zlatko na početku branjevine. Zlatko, gospodin i đentlemen. Pažljivo bira grla za odstrel, a hoće ga i divljač i žene i posao. U lovu obavezno nosi kravatu, svaki odstrel časti ručkom za sve sudionike lova, ponekad se fura na boema, živi život za lov, žene, vino i gitaru. To je pravi spoj. POsao mu dobro ide škrt nije. On je pogodio, jasno se čuo tupi udar kugle, dakle za doručak jetrica sa bijelim lukom, a i ručak je osiguran, u lokalnoj birtiji.
Je li me srnjak dobio u nos ili je reagirao na hitac, okrenuo se kao da ga je munja ošinula i bjež u polovicu pšenice. Pratim ga dalekozorom. S izlaskom sunca daleko u pšenici uočavam mrlje. Zumiram sliku. To srneća divljač leži u pšenici, ima ih desetak. Srne, dvizice, nekoliko mladih srnjaka jedan srednjodobni i to je sve. Prije dvadesetpet godina pun lovačke groznice i neobuzdane strasti pucao bih na prvog srnjaka kojeg bi ugledao, iz pohlepe za trofejom i straha da se odstrelna kvota ne ispuni prije nego ja odstrelim. Većina mladih negativno je slijedila moj primjer. U društvu gdje sam tada lovio edukacije nije bilo. Važno je da se odstreli šesterac. Nažalost danas mogu posvjedočiti da neki novi lovozakupnici, od kojih neki nemaju ni lovačkog ispita iz pohlepe i želje za dokazivanjem, bahatosti, gramzivosti za zaradom ili želje da nadoknade lovozakupninu pucaju na sve što se miče u lovištu, opasno time zadirući u matični fond i doslovno pljačkaju prirodu, a priroda ipak nije nepresušno bistro vrelo.
A što su moje mete danas? Danas nakon mnogo godina učenja i sazrijevanja, odstreljujem sjedoglave starce, istrošenih zuba, niskih tupih rogova, kratkih debelih vratova. Odstreljujem i one koji nisu pogodni za rasplod, a pri tom mi je najveći užitak precizan pogodak metkom koji sam ručno sam napunio. Ako mi jutros kojim slučajem izađe kakav dobar starac, hoću li pucati? Hoće li me uhvatiti lovačka groznica kad vidim trofej?
Tik uz rub branjevine u pšenicu izašao zec. Diže se na zadnje noge, motri, umiva se prednjim šapicama. Jednom sam u zimskom lovu odstrelio zeca. Priđem mu još se koprcao. Uhvatim ga za stražnje noge, a on se u posljednjem smrtnom grču trznuo i slobodnom nogom razderao mi ruku do krvi. Trenutak napažnje, neiskustva ili osveta mrtve divljači. Drugom prilikom otvorenog sam srnjaka objesio za granu da se iscijedi. Grana pukne, srnjak pada, hvatam ga u padu, a rog mi razdere dlan.Prije više godina nekoliko snježnih noći čekao sam krupnog vepra. Kad sam tog crnog viteza napokon sav smrznut odstrelio, ni nakon dugog iskuhavanja nikako da izvadim sjekače. Siguran da su sjekači dovoljno rasklimani da ih izvučem snažnim trzajem na brusnu plohu rasiječem dlan. Trenutak nepažnje ili osveta za uzeti život?
Nešto hoda u branjevini s moje desne strane. Ide pa stane. Oprezno je. Procjenjujem na visokim je nogama, srneća divljač. Kašlje, štrk, ima nosni štrk. Hrapavo diše, puna je štrka. Izlazi u pšenicu ide laganim hodom prema sredini table. Potpuno je siva. Naizgled je u dobroj kondiciji, a hoda čudno. Osmatram ju dalekozorom. Čini mi se da nema prednju desnu nogu. Sad okreće poludesno i jasno mogu vidjeti da nema noge iznad koljena. U ovim izrazito poljoprivrednim krajevima gdje su veliki poljoprivredni kompleksi često se odstreli osakačena divljač. Učinak poljoprivredne mehanizacije. I ovoj je srni vjerovatno dok je bila lane, kosilica odsjekla nogu. Sad bi ju trebalo odstreliti. Dobro je razvijena, ali ne mogu sa sigurnosti procijeniti bremenitost. Bojim se pogrešnog odstrela, neka pričeka zimu. Ono udaljeno krdo više ne leži. S prvim zrakama sunca podizalo se i raspaslo po tabli. Onaj srednjedobni srnjak u sredini table možda i nije tako loš. Vrat mu daje četri godine. Rog zbog daljine ne mogu točno procijeniti, ali vidim da je dobro iznad uha. Pase mirno, osjeća se sigurno u sredini table. Za hitac na takvu daljinu treba imati visokorazantni srneći kalibar i puno jači snajper. Visokorazantni srneći kalibar što je to? Zrno malena promjera, male težine,jakog punjenja, velike brzine i putanje s malim padom. Idealno za divokoze u planini i srne u ravnici. Prednost daleki hitac. Mana: Traži čistu metu, izaziva jake krvne hematome. U nedostatku specijaliziranog kalibra nosim univerzalni 7x65R zrno ABC 10 grama. Dobar u nedostatku boljeg.
Jako baukanje iza leđa vrati me u stvarnost. Učestali drečavi i kratki mukli bauk putuju branjevinom. Netko nekoga naganja? Stari zločesti teritorijalac protjeruje mladog uljeza koji mu se drznuo uči u teritorij. Kratkotrajni šum suhog lista, potmuli topot papaka u branjevini i mladi drznik već je u pšenici. Mladi špicer potpuno crven izbezumljen u paničnom bijegu. U punom trku progoni ga stari srnjačina kvadratnog tijela, kratkog debelog vrata, sijede glave. Potpuno siv. Od nekad močnog rogovlja ostale su dvije špice nešto iznad uha, debele pri bazi, visoko polirani vrhovi. Parožaka nema. Apsolutni gospodar teritorija gonjan ljubomorom i mržnjom istrčao je na čistinu progoneći mladog drznika. U punom su trku. Za hitac ću možda imati sekundu-dvije. Kratak snažan zvižduk, starac staje kao ukopan. Groznica u križu snajpera. Šteher, hitac. Karakterističan skok i pad u vatri. Jeka pucnja putuje branjevinom i gubi se negdje daleko, daleko na obroncima Bilogore. S osamljenog hrasta prhne grivaš. Ljepota lova prestaje.
OdgovorCitat:Obavijest
Milane imas temu izbor prve puske za pocetnike mada tesko da ce neko nesto smisliti protiv Z6 e sad taj Lupo ne znam.
MilanO Offline
· 15.10.2024. 05:38
Pozdrav ljudi, hvala za prijem, imao bih par pitanja sa obzirom da sam tek dobio sve potrebne dozvole za lov, a ranije nisam lovio, zanima me šta mislite ovoj kombinaciji. Benelli Lupo i Swarovski Z6
tomo vrbas Offline
· 01.01.2024. 19:30
Сретна Нова година колеге ловци да сте ми живи и здрави, и да вас ловачка срећа и око и даље служе! 🍻
Planinko011 Offline
· 01.01.2024. 17:21
Drage kolege želim vam zdravlja, lične i lovačke srece u 2024toj. (I da nam se ružne stvari ne ponavljaju).
slavaplana Offline
· 15.12.2023. 13:46
Niko ništa ne piše na forumu.LSS radi punom parom.Ima podršku lovaca.Jedni isti 30 god sede po U.O.i udruženjima.Nisu oni krivi mi smo što to trpimo.
Stevo Kuzmanovic Offline
· 14.02.2023. 09:13
Drug i ja bi se učlanili u neko lovačko društvo u Banatu, da li neko zna gde se primaju članovi sa strane?
Stevo Kuzmanovic Offline
· 14.02.2023. 09:10
Pozdrav svima..
Anita Randjelovic Offline
· 11.02.2023. 15:09
Da li neko zna proceduru zamene cevi kod karabina?
to je imao zec srecu 
to je bio jedan dozivljaj koji ja necu zaboraviti 
no nemački. A Gregori je bio bez oružja i sam. Ti
]
Odjednom BAM, razvali drug rukom od viseci deo kad ono pade mis! Laknulo mi je odmah, onda sam im rekao... I drug ga je jedan video pa je i on mislio da je od rakije!
