Intervju predsednika Lovačke komore Milutina Djordjevića za 'Politiku'

Dnevni list 'Politika' je objavio dosta opširan (na polovini strane) intervju za predsednikom Lovačke komore Milutinom Djordjevićem. Iako na prvi pogled (prvo čitanje) deluje da je to standardni intervju, pažljivijim čitanjem, naročito u kontekstu nedavnih dogadjanja u lovstvu, shvata se da ima dosta važnih poruka iznetih u tekstu.

Kompletan tekst, uz dozvolu urednika 'Politike', objavljujemo u integralnoj verziji (bez fotografija):

Дивљач на оптичком нишану државе

Лов је за неког хоби, забава која се завршава уз котлић или ражањ, за неког убијање недужних бића, а за неког озбиљна привредна грана. Све зависи од тога да ли сте ловац, еколог, ветеринар, биолог, шумар или туризмолог... Професор Милутин Ђорђевић, извршни директор за ловство и рибарство у ЈП „Србијашуме”, сматра да за сваког у новој организацији ловства има места. Али, они који се убудуће буду бавили развијањем и очувањем овог веома важног државног ресурса – морају бити добри домаћини и користити струку.

– Ловство се мора организовати по концепту одрживог коришћења. Лов може бити комерцијални, али и санитарни и селекцијски. Дакле, само оно што се може и мора, кроз одстрел се узима природи. Свакако да ловство може да се знатно развије и постане важна привредна делатност, али не сме да се изгуби из вида да је сва дивљач – државна, вредна народна имовина, на коју полажу право и будуће генерације. Ни препелица, ни јелен не знају где је граница државног, а где приватног земљишта или шуме. Онај коме се у будућности буду предала ловишта на управљање мора бити савестан и стручан – каже директор Милутин Ђорђевић, који је и професор на Факултету ветеринарске медицине у Београду.

Идеја да се било коме продају ловишта је неутемељена, јер нико не може ни поклањати ни продавати државно, приватно или задружно земљиште, које је станиште дивљачи у ловиштима. Јавно предузеће „Србијашуме” располаже са око 950.000 хектара државних шума. Око 480.000 хектара чине ловишта којима управља ово предузеће, а остатак користе ловачка удружења.

– Ми као јавно предузеће, које превасходно штити општи интерес, поред отворених ловишта имамо око 5.500 хектара ограђених површина у којима узгајамо аутохтоне и одређене алохтоне врсте дивљачи. Упркос томе, у нашој земљи има много мање дивљачи него у земљама које су по станишту сличне нашој. У ловиштима ЈП „Србијашуме” имамо око 11.000 примерака крупне дивљачи (европског јелена, дивокозе, дивље свиње, срне). Није свеједно где се гаји крупна дивљач. Ако се превише намноже или концентришу на малим површинама чешћа је појава болести, штете по пољопривреду и шумарство. Дакле, ловство није само одстрел већ пре свега узгој и заштита из чега произилази успешан лов – опомиње Ђорђевић.

Србија је још 2010. године усвојила Закон о дивљачи и ловству којим је предвидела да се одреде ловна подручја, усвоје програми, стратегија развоја, оснује фонд за развој, установе границе ловишта и она посебне намене (на државном земљишту) доделе без конкурса, и она на претежно приватном поседу доделе на управљање уз расписивање конкурса.

У Војводини тај посао је 2012. добрим делом урађен. Ловишта посебне намене додељена су Националном парку „Фрушка гора” и „Војводинашумама”, постоји једно приватно ловише на 2.000 хектара и неколико ловишта установљених на рибњацима. У осталом делу Србије овај посао није ни започет.

„Србијашуме” газдују над 44 ловишта. Дивљач је, како наглашава Ђорђевић, национално благо и од тога корист морају имати сви грађани, а не само ловци. Поверити лаицима да управљају овако важним природним ресурсом, без поштовања струке и професионализма је опасно. То не значи да неки делови ловишта не могу по закону бити издати. Нико нема ништа против улагања приватног капитала у ловишта, али уз јасно дефинисана правила.

„Србијашуме” као јавно предузеће које се стара о изузетно важном природном благу не противи се уласку приватног капитала у ловство, али под јасно дефинисаним правилима и процедурама, са циљем очувања концепта интегралног газдовања ресурсима. Делови ловишта, каже Ђорђевић, по садашњем закону могу бити издати приватницима, али уз сагласност Министарства пољопривреде. Према речима овог стручњака, решење је у неком виду приватно-јавног партнерства. Да би се ова привредна грана развила, потребно је улагање. Сада у Србији има 1.000 ловочувара и управника ловишта, који су запослени на пословима ловства. Већина је у забаченим подручјима, где свако радно место значи као три у граду.

– Територију држе људи а не дронови – наглашава Ђорђевић и додаје да свако ко озбиљно хоће да уложи у југ, исток, па и запад Србије, мора бити подржан. Али, уместо идеја да се сви ловочувари преведу у волонтере (а сви су до једног професионалци у свом послу) на пословима ловства се може запослити још најмање 1.000 људи и тако бар неко задржати у опустелим крајевима, а то је као да је изграђено неколико фабрика.

Сваки риболовац купује дозволу за рекреативни риболов, од које је 10 одсто такса држави, још 20 одсто ПДВ и за риболовце то није проблем. Ловци плаћају чланарину својим удружењима, која тим новцем располажу. За неке је проблем плаћати 10 одсто таксе на одстрел дивљачи држави и купити ловну карту од 1.000 динара. Оно што посебно иритира јесу тврдње појединих ловаца да они немају пара за плаћање одстрела дивљачи, а опремљени су пушкама, оптичким нишанима вредним по неколико хиљада евра. Приходи остварени од ловне карте и одстрела морају се првенствено употребити за побољшање фондова дивљачи, кроз изградњу узгајалишта дивљачи и професионализацију службе ловства. Онај коме се у будућности ловишта повере на управљање мора располагати стручним људима, материјалним ресурсима и адекватном опремом. Лов може постати важна грана „зелене економије”, али за то су потребна и озбиљна улагања.

Izvor: http://www.politika.rs/scc/clanak/391318/Divljac-na-optickom-nisanu-drzave