Opasni multilokularni ehinokokus u Srbiji!

Od pre nekoliko godina u Srbiji se kod divljih životinja pojavio vrlo opasan tip ehinokokusa, multilokularni ehinokokus, koji je prenosiv na čoveka, tako da lovci moraju sada da vode računa o još jednom riziku tokom lova, naročito u jesen i zimu, doba godine u kojima je lov najintenzivniji. Da bi smo što bolje informisali lovce o čemu se radi, na molbu Srbijalov portala i magazina Predator, kratak intervju sa vrlo korisnim objašnjenjima nam je dao prof. dr. Dušan Lalošević, direktor Pasterovog zavoda u Novom Sadu. Treba napomenuti da novosadski Pasterov zavod obradjuje podatke iz AP Vojvodine.

Profesore Laloševiću, opišite nam kratko šta je to multilokularni ehinokokus?

- Multilokularni ehinokok je mala pantljičara, slična običnom ehinokoku, dužine 2-3 milimetra, koja živi u tankom crevu lisice, šakala i drugih divljih karnivora (mesoždera). Slično drugim pantljičarama, ima glavicu sa priborom za fiksiranje na sluzokožu creva, i svega oko 3 članka, od kojih je poslednji pun jaja. Jaja fekalijama izbacuju lisice, šakali i drugi stalni domaćini, i ona su odmah zarazna za prelazne domaćine. Kao i druge pantljičare, multilokularni ehinokok ima ciklus razvoja koji zahteva prelazne domaćine, to su poljski glodari, u kojima se razvijaju larveni oblici, ciste. Kod običnog, psećeg ehinokoka ciste se nalaze na jetri i drugim organima ovce, goveda, svinje. Unutar cisti razvije se ogroman broj glavica budućih pantljičara, koje nastavljaju razvoj ako ih pojede pas, a kod multilokularnog ehinokoka lisica, šakal idr. Čovek je za obe vrste ehinokoka slučajni prelazni domaćin, u kome se razvijaju ciste.

Način prenošenja zaraze ovim tipom ehinokokusa?

- Jaja koja izlučuju stalni domaćini dolaze u zemljište, gde mogu sa opstanu neko vreme, a dospeju i u površinske vode. Glodari koji žive u zemlji na istoj teritoriji sa zaraženim lisicama, lako se inficiraju, na njihovoj jetri razviju se ciste, a kada ih lisica pojede, ciklus se nastavlja. Čovek se zarazi u direktnom ili indirektnom kontaktu s lisicama, koje mogu imati jaja i na svojoj dlaci. Običan pseći ehinokok prenosi se na čoveka direktnim kontaktom sa psima. Psa međutim, zarazi sam čovek pri nehigijenskom klanju, kada ciste – vodene mehurove sa jetre ovce ili svinje baci psima. Iako je prevencija običnog psećeg ehinokoka tako jednostavna, samo treba sprečiti zarazu psa, kod nas se ova bolest uporno održava, ne samo na selu već i po gradovima, sa desetinama obolelih ljudi godišnje, a i sa retkim smrtonosnim ishodom.

Koje vrste životinja su najčešći prenosioci ovog tipa ehinokokusa?

- Stalni domaćini multilokularnog ehinokoka su lisice, šakali, a retko i vuk, pas, mačka. Stalni domaćini su direktno zarazni za čoveka putem nehigijenskog kontakta. Prelazni domačini su zarazni jedino za stalne domaćine a ne i za čoveka.

Koje su rizične rizične grupe ljudi?

- Ljudi koji se nalaze u prirodi, u prvom redu lovci, izloženi su direktnom ili indirektnom kontaktu preko zemlje ili vode, sa lisicama i drugim stalnim domaćinima. Takođe i zemljoradnici a naročito stanovnici salaša, gde je moguće da se preko glodara multilokularni ehinokok prenese na pse ili mačke, izloženi su zarazi u kontaktu sa svojim psima.

Da li divlje svinje mogu biti prenosice zaraze na čoveka?

Divlje svinje nisu za čoveka prenosioci ni multilokularnog niti običnog ehinokoka. Ciste koje se mogu naći na jetri divljih svinja zarazne su samo za glavne domaćine, karnivore (mesoždere), dakle kod nas najviše na šakala i lisicu. Danas je informisanje lovaca o obaveznom pregledu mesa divljih svinja na trihinelu učinilo ovaj lov zdravstveno bezbednim.

Gde je poreklo parazita, žarišta do sada otkrivena, i pravci širenja zaraze?

- Multilokularni ehinokok je odavno poznat na severu Evrope. Parazita je na jetri čoveka prepoznao čuveni nemački patolog u 19. veku, Rudolf Firhof. Sa migracijom lisica, parazit se širi na nove teritorije, a tada dolazi i do pojedinačnih infekcija neopreznih ljudi. U Evropi danas se sprovodi vakcinacija lisica protiv besnila, koja je i kod nas dovela do jako velikog smanjenja slučajeva besnila, a jedna od posledica je porast populacije lisica, jer nema besnila koje ih je ranije desetkovalo približno svake pete godine. Sa porastom populacije lisica šire se i njihovi paraziti, a remeti se i ekološka ravnoteža u lovišu, tako da poslednjih godina ima malo zečeva i druge plemenite divljači. Prvi nalaz multilokularnog ehinokoka u Srbiji opisao je naš poznati biolog i zaštitar prirode Duško Ćirović, na jetri kod jednog dabra iz Zasavice 2012. godine. Kako su ovi dabrovi uvezeni iz Nemačke, gde je poznato da ima multilokularnog ehinokoka, ostala je dilema da li je ovaj dabar uvezen već inficiran ili je inficiran kod nas. Ekipa Pasterovog zavoda, u kojoj je najviše bio angažovan mladi biolog Milan Miljević, kod lisica i šakala je specijalno tražila multilokularni ehinokok i dokazala žarište infekcije u Sremu. U Bačkoj i Banatu nađeni su samo pojedinačni slučajevi kod lisica, dok je u Sremu veliki procenat inficiran (pogledati mapu uz tekst, klik na mapu za uvećanje). Ovaj nalaz objavili smo 2016. godine u jednom evropskom časopisu za istraživanje divljači. Kod ljudi u Srbiji još nije zabeležena infekcija multilokularnim ehinokokom.

Koji su simptomi zaraze kod čoveka?

- Detaljni tok bolesti opisao je još Rudolf Firhof kao pojavu mnogobrojnih malih koloidnih cisti na jetri čoveka, sličnih koloidnom karcinomu, kao i njihovu sklonost da se šire po organizmu. Infekcija se razvija podmuklo, dugo bez simptoma, a kada se simptomi jave, prvo u vidu bola u stomaku, parazitske ciste su se obično već toliko proširile da je pacijent inoperabilan. Samo na vreme preduzeta operacija može trajno izlečiti obolelog. Ako operacija nije moguća, daju se lekovi, čije delovanje nije potpuno efikasno, a njihova toksičnost može biti značajna kod dugotrajne primene.

Koja je preventiva, naročito za lovce, kako u lovištu tako i kasnije prilikom obrade odstreljene divljači?
- Glavna preventivna mera je informisanje ljudi o opasnosti od multilokularnog, kao i od običnog psećeg ehinokoka. Lisičiji ehinokok je opasan za lovce i druge ljude koji borave u prirodi, a glavna mera je higijena. Divljač ne treba dirati golim rukama, već kao što smo govorili kod prevencije besnila, lisice se sa rukavicama pakuju u odgovarajuću ambalažu, i transportuju na pregled. Kod dranja koža lisica i šakala, potrebne su velike higijenske mere, rukavice, kao i dobro pranje ruku. Iste mere važe i za prevenciju psećeg ehinokoka, pranje ruku posle diranja psa, kao i sprečavanje infekcije psa klaničnim otpadom. U cilju sprečavanja pojave multilokularnog i suzbijanja psećeg ehinokoka Pasterov zavod je krenuo da drži predavanja po školama, naročito deci u četvrtom razredu.